|
|
|
|||||||||
|
Mihailo Petrović - Mika Alas (1868 - 1943)
|
|
|||||||||
|
ribolovu, a posebno je bio ponosan na zlatnu medalju koju je 1911.
dobio |
||||||||||
|
svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Napisao je i matematičku
teoriju |
|||||||||
|
Dragoljub Aleksić
(1900 - 1985) Čovek od čelika, bravar po zanimanju i akrobata iz hobija. Najjači čovek u Beogradu i Kraljevini Jugoslaviji. Javno je izvodio neverovatne poduhvate: savijanje gvozdene šipke, kidanje lanca zubima, razbijanje fosne o njegovu glavu bez posledica, hodanje po žici razapetoj između vrhova zgrada, padanje sa žice bez posledica... Leteo je iznad Kalemegdana držeći se samo zubima za avion. Oni koji sumnjaju u iznete činjenice lako ih mogu proveriti jer je veći deo podviga zabeležen filmskom kamerom. |
|
|||||||||
|
Ostavio
je trag i u srpskoj kinematografiji jer je njegov film "Nevinost |
||||||||||
|
Radivoj Korać -
Žućko (1938 - 1969) |
|
|||||||||
|
bacanja - bacao je
loptu sa dve ruke odozdo, iz izbačaja. Prvi je |
||||||||||
 © 2006-2011 Perollo |
||||||||||
|
Olivera Katarina (1940 - ) |
|
|||||||||
|
jednom
od najlepših žena u Evropi. Održala je i neverovatna 72 |
||||||||||
|
Dušan (Duško) Radović (1922 - 1984) |
|
|||||||||
|
su mu prevođena na najznačajnije svetske jezike. Ako Vas
je venčavao |
||||||||||
|
Budimir Blagojević - Buda (1928 - )
|
|
|||||||||
|
svoja
pravila od kojih nije odstupao: klub je radio samo uveče, nije radio |
||||||||||
|
Branko Pešić,
gradonačelnik (1922 - 1986) |
|
|||||||||
|
donosio: nikada nije
uzeo stan od države (iako je imao pravo) već je ostao da živi u kući koju je još njegov deda napravio u Zemunu, sam je vozio svoja kola (iako je imao prava na službena sa šoferom i pratnjom), vraćao je dnevnice koje je dobijao za putovanja i naknade za članstvo u raznim komisijama, nije otišao na lečenje u inostranstvo (iako su mu nudili) kada se teško razboleo... Samo je Tito u gradu bio popularniji od njega. Voleo je kafane (iako je pio samo kiselu vodu) i nije ih zatvarao (kao većina gradonačelnika posle njega), a i lepo je pevao (naročito bećarce). Za vreme dok je bio prvi čovek Beograda napravljeni su: most ”Gazela”, Mostarska petlja, petlja kod Autokomande, deo autoputa koji prolazi kroz grad, hala Pinki, hala sportova na Novom Beogradu, sportski centar Šumice, sportski centar Olimp, sportski centar Banjica, hala Pionir, sportski centar ”25. maj”, sportski centar Vračar, Terazijski tunel, palata ”Beograd” (Beograđanka), blokovi 45 i 70, Institut za kardiovaskularne bolesti ”Dedinje”, izgrađene su obaloutvrde i šetališta duž Save i Dunava, veštačko jezero na Adi Ciganliji (izgradnjom dva nasipa) upravna zgrada i prvi sportski tereni, započeta je rekonstrukcija beogradskog železničkog čvora (izgradnja novog železničkog mosta preko Save i nove stanice ”Prokop”), započet je projekat izgradnje metroa... Objekti napravljeni u njegovo vreme još nisu prevaziđeni, a vlastima posle njega je bio problem i da ih održavaju, a kamoli da naprave nešto bolje i značajnije za Beograd.. |
||||||||||
|
Branko Pešić,
arhitekta (1921 - 2006) Protoneimar Hrama Svetog Save, zavetnog hrama srpskog naroda. Čast da bude protoneimar najznačajnije građevine u Srbiji poverio mu je Patrijarh German u septembru 1984. godine. Tokom izgradnje Hrama napravio je do tada u svetu neviđeni građevinski poduhvat: glavnu kupolu tešku više od 4.000 tona (na kojoj je pozlaćeni glavni krst visok 12 metara - veći od svih na bilo kojoj svetskoj kupoli) napravljenu na zemlji, u unutrašnjosti Hrama, podigao je na svoje mesto, na visinu od 40 metara |
|
|||||||||
|
uz prisustvo više od
2.000 naučnika i stručnjaka izcelog sveta koji su došli da prate ovaj poduhvat. Odrekao se honorara za rad na izgradnji Hrama i lično je prikupio značajna novčana sredstva za njegovu izgradnju. Autor je jedne od najvažnijih zgrada na panorami Beograda: Palate ”Beograd” - Beograđanke, zgrade koja je visoka 100m, ima 24 sprata i koja i danas izgleda lepše i modernije od većine poslovnih zgrada koje su sagrađene nakon nje. Autor je prelepe crkve posvećene Svetoj Petki na Čukaričkoj padini. Bio je profesor na Beogradskom univerzitetu i član Krunskog saveta NjKV Prestolonaslednika Aleksandra. |
||||||||||
|
Dragoslav Šekularac
- Šeki (1937 - ) Velemajstor fudbala i pravi beogradski šmeker. Druga Zvezdina zvezda. Ko veruje u stereotipe o glupavim fudbalerima neka proba da odigra sa Šekijem partiju šaha pa će promeniti mišljenje. Isto tako je bio i primer da lepota nije presudna za uspeh kod žena. Vanserijski fudbalski talenat, radio je sa loptom i protivničkim igračima šta je hteo. Verovatno jedini fudbaler koji je dobio ocenu 11 i koji je dobio |
|
|||||||||
|
više ovacija od Pelea
na istoj utakmici. Sa 18 godina je debitovao za reprezentaciju Jugoslavije sa kojom je na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine osvojio srebrnu medalju. Samo zbog njega se dolazilo na stadion, ni protivnik ni rezultat nisu bili toliko bitni koliko prilika da se uživa u Šekijevim majstorijama. Igrao je fudbal iz ljubavi i uživao je u tome da zabavi publiku, novac mu nije bio presudan za bavljenje sportom. Više mu je značilo da zarađeno potroši na društvo u kafani nego planiranje finansijski uspešne karijere. Uživao je u slavi ali nije bio nadmen, uvek je imao vremena da pomiluje po kosi sitnu decu svojih obožavalaca koji su ga zaustavljali na ulici i potpiše im se za uspomenu. Ako se ne računa Tito, bio je jedno vreme najpopularnija javna ličnost u državi. Tolika popularnost u narodu počela je da smeta političarima koji su odlučili da ga prvom prilikom drastično kazne. Na vrhuncu karijere dobio je zabranu igranja od godinu i po dana zbog pokušaja da udari glavnog sudiju na prvenstvenom meču sa Radničkim iz Niša. Čak je i film snimljen o njemu i njegovoj popularnosti ("Šeki pazi, snima se") zbog propagiranja životnog stila koji nije u skladu sa komunističkim idealima bio u početku zabranjen. Njegova zvezda i dalje ne tamni. O njemu pričaju sa obožavanjem i nove generacije koje ga nikad nisu gledale kako igra fudbal, zato što je osim kao veliki sportista zapamćen i kao veliki čovek. |
||||||||||
|
Bogdan Tirnanić -
Tirke (1941 - 2009) Bio je jedan od najpoznatijih beogradskih novinara, pisac, glumac i šmeker. Objektivan (amerikanofil, ali smatrao je životnim dostignućem što je video živog Če Gevaru), odmeren i duhovit u tekstovima, uvek je imao svoj stav i nije podilazio establišmentu. Čuvar beogradskog duha, uticao je svojim tekstovima na vaspitanje mnogih mladih Beograđana. Imao je široka interesovanja |
|
|||||||||
|
i podjednako dobro pisao o politici, sportu, stripu, muzici,
knjigama, marketingu, televiziji... Autor je knjiga "Beograd za početnike", "Beograd za ponavljače" i "Coca-Cola Art", koautor "Beogradskih priča". Film je bio njegova strast i smatran je najboljim filmskim kritičarem u Srbiji. Oženio je jednu od najlepših gradskih glumica - Daru Džokić. |
||||||||||
|
Mira Trailović (1924
- 1989) Jedna od najznačajnijih ličnosti na beogradskoj kulturnoj sceni posle Drugog svetskog rata. Pozorišni reditelj i profesor na FDU. 1956. godine osnovala je pozorište Atelje 212 i bila dugo godina njegov upravnik. Prvo pozorište sa područja SFRJ koje je pozvano da gostuje u SAD posle Drugog svetskog rata bilo je upravo njeno pozorište. 1967. godine osnovala je (zajedno sa Jovanom Ćirilovim) Beogradski internacionalni teatarski festival - BITEF i bila njegov umetnički direktor do kraja života. U vreme hladnog rata ovaj festival novih pozorišnih tendencija je bio jedinstveno mesto na kome su se |
|
|||||||||
|
susretali umetnici sa
obe strane gvozdene zavese i razmenjivali iskustva. Njeni i gosti Beograda bili su: Semjuel Beket, Piter Bruk,Bob Vilson, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i drugi... Bila je i umetnički direktor Međunarodnog pozorišnog festivala u Nansiju (Francuska) 1983. i 1984. godine. Radila je i u Pariskom Teatru nacija. Odlikovana je francuskim ordenom Legije časti. Skver između Bitef teatra i Bajlonijeve pijace nosi njeno ime. |
||||||||||
|
Dr Arčibald Rajs
(1875 - 1929) Švajcarski kriminolog i prijatelj srpskog naroda. Doktorirao je hemiju u 22. godini i zatim postao docent za fotografiju na Univerzitetu u Lozani. 1906.postaje redovni profesor kriminalistike i ubrzo stiče svetski ugled u toj oblasti. Na poziv srpske Vlade došao je 1914. godine u Srbiju da radi kao član Komisije za utvrđivanje ratnih zločina austrijskih i bugarskih okupatora. Zavoleo je Srbe i bio sa njima kada su bili u nevolji, delio je njihove patnje i žrtvovao lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Sa srpskom vojskom je prešao Albaniju, bio na |
 |
|||||||||
|
Solunskom frontu i sa
Moravskom divizijom ušao u oslobođeni Beograd. Kao ratni izveštač objavljivao je članke u uglednim evropskim novinama o patnjama i stradanjima srpskog stanovništva i vojske, a angažovao se i na prijemu i zbrinjavanju srpskih izbeglica. Posle rata je ostao da živi u Beogradu. Modernizovao je i unapredio tehničku službu beogradske policije koja se bavila prikupljanjem i analizom tragova i dokaznog materijala. Bio je i veštak za falsifikovane novčanice u Narodnoj banci i jedan je od osnivača Crvenog krsta Srbije. Razočaran nesposobnošću nekih ljudi na položaju, korupcijom i birokratijom, povukao se sa posla u beogradskoj policiji. Kao svoje posmrtno zaveštanje srpskom rodu napisao je apel "Čujte Srbi!" (u originalu "Ecoutez les Serbes!"). Sahranjen je na Topčiderskom groblju, a njegovo srce je (po njegovoj želji) sahranjeno na Kajmakčalanu, kraj njegovih ratnih drugova. U Topčiderskom parku se nalazi njegov spomenik, a jedna beogradska ulica nosi njegovo ime. |
||||||||||
|
Bratislav Petković -
Braca Čovek neiscrpne energije, kolekcionar starih i retkih automobila, osnivač beogradskog Muzeja automobila u kojem je predstavljen deo njegove bogate kolekcije. Muzej se nalazi u prostoru prve javne garaže u Beogradu izgrađene 1929. godine. Najstariji automobil u kolekciji je francuski Marot Gardon iz 1897. godine. Muzej ima i bogatu zbirku motocikala, fotografija, opreme, dokumenata i reklama vezanih za automobilizam. Sve automobile iz kolekcije Bratislav Petković je godinama strpljivo nabavljao, |
|
|||||||||
|
popravljao i sređivao
koristeći autentične delove i opremu, i većina njih je u voznom stanju i uredno registrovana. Po zanimanju je reditelj i postavio je više predstava u ambijentu Muzeja automobila. Napisao je nekoliko drama. Vlasnik je porodične poslastičarnice (otvorene 1903. godine) u kojoj se pravi najbolje žito sa šlagom u gradu. |
||||||||||
|
Nikola Spasić (1838
- 1916) Jedan od najbogatijih i najhumanijih Beograđana. Svu svoju imovinu (koja je u to vreme imala vrednost skoro kao Nobelova fondacija) zaveštao je srpskom narodu. Kao mlad, došavši do početnog kapitala (baveći se opančarskim zanatom) postaje trgovac platnom i prerađenom kožom. Posle dugo godina mukotrpnog rada stvara veliki kapital (da, moguće je obogatiti se i ako si pošten i vredno radiš). Bio je oprezan u poslu, štedljiv i posvećen poslu i kući. Živeo je skromno, bez suvišnog luksuza. Prema svim mušterijama se ophodio podjednako, bez obzira na |
|
|||||||||
|
njihovu platežnu moć i
nikada nije odustajao od svojih principa. Uživao je ugled čestitog i mudrog čoveka čije se mišljenje o mnogim stvarima tražilo. Nikada se ni sa kim nije sudio. Za gubitak pri pozajmici nije krivio one kojima pozajmljuje već sebe što je to činio. Lako zarađene pare nije voleo. 1876. godine učestvuje u ratu protiv Turaka kao redov-konjanik. U kasnijim ratovima je kao vojni liferant bio oslobođen vojne obaveze (pravio je opanke za vojsku). Bio je predsednik Berze, predsednik Prometne banke i član upravnog odbora Narodne banke. Krajem 19. veka otkupljuje deo srpskog inostranog duga. U dvorištu Palilulske osnovne škole podigao je kuću za "đačko sklonište" (neku vrstu dnevnog boravka za siromašnu decu čiji su roditelji dugo bili na poslu), a dodeljivao je i godišnju novčanu pomoć i nagrade za najbolje đake. Bio je član Glavnog odbora četničke organizacije koja se borila za oslobođenje južne Srbije od Turske okupacije i jedan od njenih finansijera. Slao je krišom crkvena zvona, knjige, novac kao pomoć okupiranom narodu. 1912. godine u zgradi Uprave monopola (koju je u tu svrhu zakupio) organizuje pomoćnu bolnicu za ranjenike sa fronta koju je snabdeo svom potrebnom opremom, lekovima i hranom, a plaćao je i medicinsko osoblje (u toj bolnici je radila i dr Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji). Oporavljene pacijente je ispraćao uz novčanu pomoć. Smatrao je svojom dužnošću da pomaže srpski narod. Završetkom Prvog balkanskog rata sav bolnički inventar sa preostalim medicinskim materijalom poklanja Srpskom crvenom krstu. Zgradu na uglu Knez-Mihailove i Vuka Karadžića poklanja kao svoj prilog Srpskom narodnom invalidskom fondu "Sveti Đorđe". Za života je odlikovan Takovskim krstom IV stepena i ordenom Svetog Save III stepena. Umro je u izbeglištvu na Krfu 1916. godine. Sahranjen je u crkvi na Topčiderskom groblju koju je podigao kao svoju zadužbinu. Celokupnu svoju imovinu zaveštao je srpskom narodu testamentom napisanim 1912. godine, sa ciljem da njeni prihodi posluže unapređenju srpske privrede i društva. Imovina je obuhvatala gotovinu, razne profitabilne deonice, zgrade u Knez Mihailovoj 19, 33 i 47, i drugo. Izričito je zabranio svako zaduživanje Zadužbine i insistirao da njeni upravnici pametno rukovode imovinom ne dirajući glavnicu već da samo koristeći prihode ostvare njegove želje. Prema želji Nikole Spasića i od njegove ostavštine izgrađene su: Gradska bolnica u Beogradu (danas KBC "Zvezdara”), bolnice u Kumanovu i Krupnju, Dom za iznemogle i sirote građane u Knjaževcu. Neispunjena želja mu je bila da se od prihoda Zadužbine kupi najveće zvono za Hram Svetog Save kada on bude izgrađen. Aktivnosti Zadužbine na unapređenju srpske privrede obuhvatale su: sađenje sortnih voćnjaka, sađenje vinograda, mere za poboljšanje proizvodnje sireva i kajmaka, održavanje kurseva za unapređenje pčelarstva, pomaganje srpskog privrednog društva, priređivanje poljoprivredne izložbe svake godine... Izgrađen je i Spasićev paviljon u okviru Beogradskog sajmišta. Nepokretna imovina Zadužbine ostala je neoštećena tokom Drugog svetskog rata, ali je u oslobođenom Beogradu dočekuje nacionalizacija... Svi projekti Zadužbine su prekinuti, imovina je prestala da donosi prihode, a jednim delom je zapuštena i opljačkana. I u današnje vreme još uvek traju pokušaji pljačke preostalog dela imovine - na primer zgrade u Knez Mihailovoj 33, prodajom nekom fizičkom licu ili firmi. Prihodi od iznajmljivanja prostorija u njoj idu u džepove fizičkih lica radi uvećanja njihovog ličnog bogatstva i zadovoljenje privatnih želja, a namenjeni su testamentom gospodina Spasića da se troše na dobrobit srpskog naroda. Jedna mala ulica u centru grada nosi njegovo ime. |
||||||||||
|
Luka
Ćelović - Trebinjac (1854
- 1929)
Čuveni beogradski trgovac i jedan od najbogatijih ljudi u Beogradu. Učestvovao je u hercegovačkom ustanku protiv Turaka (bio ranjen) kao i u oba srpsko-turska rata krajem 19. veka. Jedan je od osnivača Beogradske zadruge (novčanog fonda za pomoć sitnim trgovcima i sirotinji). Njegovim veštim upravljanjem i ulaganjem Fond se brzo razvijao pa je osim ulaganjem počeo da se bavi i osiguranjem imovine, otvorio filijale u Solunu i Skoplju, a Luku Ćelovića sve do smrti biraju za predsednika upravnog odbora Narodne banke |
 |
|||||||||
|
Srbije.
I pored sveg bogatstva živeo je veoma skromno. Njegovom zaslugom je deo Karađorđeve ulice oko hotela "Bristol" postao najotmeniji deo grada u prvoj polovini 20. veka. Napravio je tada najlepši park u gradu (danas zapušten i poznat po pogrdnom nazivu "Picin park"), izgradio je ceo blok lepih zgrada u Karađorđevoj ulici (od Kameničke do ulice Kraljevića Marka), hotel "Bristol", palatu Beogradske zadruge (danas poznatija kao zgrada Geozavoda - najlepša zgrada u Beogradu) i sve je to poklonio Beogradskom univerzitetu. Posle 2. svetskog rata sva ta imovina je nacionalizovana a kasnije uglavnom i privatizovana pa ne donosi više prihode Univerzitetu. Po Luki Ćeloviću u Beogradu nije nazvana nijedna ulica niti je dobio bilo kakvo drugo obeležje u gradu. |
||||||||||
|
Đoko
Vještica
(1939 - 2008)
Beograđani su ga upoznali kao voditelja emisije "Beogradska razglednica" na radiju Studio B. Bio je beskompromisni borac protiv nepravdi gradskih institucija i birokrata u javnim komunalnim preduzećima. Nije se zadovoljavao obećanjima da će nešto biti urađeno već bi posle određenog roka zvao direktore komunalnih preduzeća (uključujući ih direktno u program) da ih propita zbog čega se kasni s radovima i da li su oni sposobni da ispune svoje obećanja. |
 |
|||||||||
|
Navikao
ih je da revnosnije rade i da drže čašu s vodom i šećerom uz telefon za slučaj da ih pozove. Zbog toga je nekoliko puta imao problema sa političkim strukturama, a bio je i suspendovan s posla. Njegovom zaslugom Beograd je dobio maratonsku trku, pešačku subotu, trku uz stepenice Beograđanke, fontanu "Vrelo života", triatlon na Adi Ciganliji, ski stazu na Košutnjaku, platane na Trgu Nikole Pašića umesto parkinga... Sve do kraja života organizovao je brojne humanitarne akcije i prikupljanje pomoći za bolesne i ugrožene sugrađane. Od Udruženja novinara Srbije dobio je 2005. godine nagradu za životno delo. |
||||||||||
|
Jovan Bulj (1939 - 2010)
Najpoznatiji saobraćajni policajac (tačnije - milicioner) koji je ikada radio na beogradskim ulicama. Slavu je stekao elegantnim, maltene baletskim pokretima kojima je regulisao saobraćaj na Terazijama, na izlasku iz tunela kod Doma omladine i na raskrsnici kod Londona. Uvek u besprekorno čistoj beloj uniformi, sa snežno-belim rukavicama i dobro raspoložen, nije propuštao da poželi "dobar dan" damama- vozačima koje su usporeno prolazile kraj njega. |
 |
|||||||||
|
Vozači su strpljivo i bez nervoze čekali da odigraju ulogu koju im je namenio ovaj dirigent sa belim šlemom, a publika na trotoaru je znala aplauzom da nagradi neke bravure. Beograđani su bili ponosni što ga imaju i rado su dovodili svoje goste na raskrsnicu u centar grada da im pokažu jednu od znamenitosti velegrada. Bio je poznat i van granica tadašnje Jugoslavije. Englezi su imali prilike da gledaju kako reguliše saobraćaj na Pikadiliju, a predstavljen je i Kraljici Elizabeti II. Posle preranog penzionisanja (bio je pričljiv kad popije malo više, a Tito i još neki funkcioneri su mu tada bili omiljena tema) radio je dugo godina kao prodavac u trafici u bloku 70 na Novom Beogradu, zajedno sa svojom suprugom Evom. |
||||||||||
